O uvođenje AMBER Alert sistema se dosta polemisalo u javnosti poslednjih dana. Naime,  Centar za nestalu i zlostavljanu decu (CNZD) je u saradnji sa Fondacijom Tijana Jurić nedavno pokrenuo kampanju za uvođenje AMBER Alerta u Srbiji, što je rezultiralo velikim brojem građana koji su podržali inicijativu, ali i onih koji joj se protive. Takođe, postoje navodi da se u MUP-u formira radna grupa za implementaciju ovog sistema.

Kako se radi o temi i praksi koja bi bila nova na našem podneblju, izvršili smo pregled naučnih studija i kriminoloških istraživanja koja se bave efikasnošću AMBER Alert-a i implikacija koje nosi sa sobom.

Ideja o sistemu potiče od 1996. kada je kidnapovana devetogodišnja Amber Hagerman u Teksasu (SAD). Takođe, AMBER je akronim od: „America’s Missing: Broadcast Emergency Response“; što bi u slobodnom prevodu na naš jezik bilo: „Nestali u Americi: Emitovanje radi hitne reakcije“. 2003. godine je izglasan zakon o AMBER Alert- u Američkom Kongresu, a od 2005. godine je implementiran u svih 50 država SAD-a (Miller et al., 2009).

Amber Alert predstavlja model širenja i objavljivanja informacija javnosti u specifičnim slučajevima nestale dece. Na sajtu AMBER Alert Srbija navodi se da objave putem različitih medija – televizijskih i radio emisija, Interneta, SMS poruka, ekrana na bankomatima, autoputevima itd. mogu da dopru do građana koji će zapamtiti lice deteta i potencijalno ga uočiti ili imati validne informacije koje policiji mogu da pomognu u potrazi. Takođe se navodi da ovaj sistem već funkcioniše u SAD, Belgiji, Češkoj, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Malti, Irskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Italiji, Holandiji, Portugalu, Rumuniji, Španiji i Ujedinjenom Kraljevstvu. U Hrvatskoj je nedavno pokrenut ovaj sistem pod imenom „NENO Alarm“.

Što se tiče naučnih studija koje se bave AMBER Alert-om, ona su retka, čak i u zemlji porekla – SAD-u. Istraživanje koje je analiziralo 333 uspešnih slučajeva primene AMBER Alert-a ukazuje da je sistem bio efikasan u pronalasku nestale dece(Griffin, 2010). Ipak, rezultati govore da je sistem efikasan uglavnom u slučajevima kada oteta deca nisu bila izložena životnoj opasnosti, kao i to da deca uglavnom nisu vraćena u roku od prva tri sata od nestanka, koja se od strane zagovornika samog sistema navode kao ključna radi pronalaska žrtve. Još jedno istraživanje o 448 slučajeva upotrebe AMBER Alert-a ocenilo je da je sistem uspešan (preko 25% uspešnih slučajeva primene), ali bez dokaza da sistem ‘spašava živote’ jer su otmice uglavnom od roditelja idrugih poznatih osoba, a život i zdravlje dece nisu bili direktno ugroženi. Takođe, rezultati su pokazali da je većina dece vraćeno nakon više od tri sata od nestanka (Griffin et al., 2015).

Zanimljivo je da su se naučnici bavili i psihologijom pojedinca i društva u slučaju primene sistema. Istraživanje o psihološkom efektu AMBER Alert-a na obraćanje pažnje prilikom prepoznavanja lica nije pokazalo razlike u odnosu na obično obaveštenje (Stephens et al., 2016). Takođe, lične emocije i percepcija utiču i na mišljenje javnog mnjenja o AMBER Alert-u, dok objektivnost ume da ostane po strani(Miller et al., 2018). Na kraju, kritika AMBER Alert-a govori i o psihološkim posledicama na otmičare i mogućnostima za prouzrokovanje veće štete nego koristi aktivacijom sistema, usled panike otmičara i želje za uništavanjem svih dokaza i izbegavanja hapšenja (Miller et al., 2019).

Iako se čini da se radi o nedovoljno istraženoj temi, iz raspoloživih studija se mogu izvesti određeni zaključci o upotrebi AMBER Alerta. Najvažnije, empirijski rezultati govore da je AMBER Alert efikasan u potrazi za nestalim licem. Međutim, nema dokaza da sistem doprinosi da se pronađu žrtve kojima je život ugrožen, već se uglavnom radi o slučajevima otmice od strane roditelja, prijatelja ili drugih „bezopasnih“ otmica. Pojedini autori ukazuju da prilikom upotrebe sistema, postoji opasnost od eskalacije štete usled panike i straha koju izaziva kod otmičara. Ovo može da ima posledice po same žrtve, ili građane koji dolaze u kontakt sa otmičarima. Kako bi se ovakve neželjene posledice izbegle, potrebna je edukacija građana, porodice žrtve i drugih koji rade na potrazi lica, ali i institucija i organizacija koji primenjuju ovakav sistem. Na primer, regulisanje načinaizveštavanja od strane medija, izrada uputstva o postupanju prilikom uočavanja deteta ili otmičara, i drugi načini kojima bi se smanjili štetni efekti (ukoliko bi se sistem definitivno primenio). Takođe, pošto se radi o situacijama o kojima se nedovoljno zna ne samo u praksi, već i u teoriji, potrebno je sprovesti dodatna istraživanja i naučnu evaluaciju u primeni sistema.