Nakon inicijetive i dopisa Strukovnog udruženja policije, Ministartsvo unutrašnjih poslova kao poslodavac počelo je da ispunjava zakonsku obavezu i da novozaposlene policijske službenike obaveštava pismenim putem o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog i poslodavca u vezi sa zabranom zlostavljanja, a u skladu sa članom 7. stavom 1. i članom 37. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i u vezi sa radom i članom 4. i 5. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu.

Mobing (umišljajno psihičko, fizičko i seksualno zlostavljanje na radu, koje se ponavlja sa ciljem da zaposleni sam ode) nije „moderna pojava“, kao što mnogi misle, već je stara koliko i sama podela rada. Ali, sa podizanjem svesti o potrebi zaštite ljudskih prava, mobing je prepoznat kao najčešći oblik povrede osnovnih ljudskih prava – prava na lično i profesonalno dostojanstvo i prava na dostojanstven rad.

Stručnjaci Međunarodne organizacije rada su izračunali da mobing košta preduzeće od 1.000 zaposlenih oko 150.000 eura godišnje, umanjuje radni učinak za 60%, a troškove kompanije povećava do 180% godišnje. Najzad, mobing osiromašuje i društvo u celini, jer su zdravlje i produktivnost relevantni elementi bruto nacionalnog dohotka.

Poslodavac zbog mobinga gubi produktivnost (češća bolovanja, nemotivisanost, nelojalnost, povrede na radu i loš odnos prema klijentima)

Istraživanjem Klinike za rad u Milanu je još 2004. godine utvrđeno da je mobing uzročnik 83% bolesti, a iskustva Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova i Viktimološkog društva Srbije pokazuju slične rezultate.

Preko 50% lica je u momentu obraćanja na bolovanju ili već ima dijagnozu. Najčešće dijagnoze su depresija F 32, fobični i anksiozni poremećaji F 40 i F 41, poremećaji prilagođavanja F43 i posttraumatski stresni sindrom. Dijagnoze „F“ u našem okruženju nose određenu stigmatizaciju, pa je potrebna najšira edukacija, kako žrtve mobinga ne bi bile dodatno viktimizirane u radnom okruženju, i da im se ne bi osporavala kompletna radna sporosobnost, zbog dijagnoze bolesti.

Žrtva mobinga gubi zdravlje, emocionalnu i socijalnu sigurnost, a cena toga je u rasponu od psihosomatskih smetnji i socijalno devijantnih ponašanja do suicida.

Druga grupa žrtava su zatečeni profesionalci, nepoželjni svedoci „3 N“ – neznanja, nesavesnosti i nestručnosti novog politički postavljenog menadžmenta. Ovaj mobing se ponavlja, i društveno je poguban, jer decenijama stvara negativnu selekciju u javnom i državnom sektoru, greške amaterskog rukovođenja plaćaju poreski obveznici, a u zemlji nema objedinjenih strateških pomaka.

Nadajmo se da se polako podiže svest o neophodnosti profesionalizacije državnog i javnog sektora i njegove departizacije. Poseban vid mobinga javlja se i zbog nepotizma, a Srbija nema nijedan propis koji reguliše ovu pojavu. Nepotizam ne treba treba potpuno onemogućiti, jer bi se time mogli eliminisati i dobri radnici, ali treba kontrolisati, posebno u državnom i javnom sektoru.